Историјат школе

Основна трогодишња школа у Божевцу почела је са радом 1842. године. Према подацима које је написао Петар Радовановић, директор свих школа у Србији, обиласком школе у Божевцу школске 1851/1852. и 1852/1853. године у школи је било два до пет ученика. У периоду од 1846. до 1884. године школа ради као неподељена и за то време радило је 12 учитеља, а школске 1883/1884. године долази прва учитељица Милева Младеновић. 

Од школске 1884/1885. године, доласком првог брачног пара учитеља Јелисавете и Јована Филиповића, школа у Божевцу почиње да ради као четвороразредна. Јелисавета учи I разред, а Јован II, III и IV разред. Истовремено Јован Филиповић је био и први управитељ школе.

Златном годином школства у Божевцу може се сматрати школска 1897/1898. година када је отворена женска школа. Прва учитељица ове школе била је Анка Несторовић. Те године учи први разред, следеће други и тако редом до четвртог разреда када је формирана цела четвороразредна женска школа. 1901. године, последње године рада учитељице Анке, учи целу женску популацију од I до IV разреда. После ње долази Лепосава Јовановић, а  женској школи у наредном периоду раде и следеће учитељице: Драга Томић, Љубица Огњановић и Борка Арнаутовић. Од 1911. године у божевачкој школи престаје са радом женска школа. 

Половином септембра 1911. године, због појаве епидемије трбушног тифуса, Министарство просвете затворило је школу.  Школа је поново отворена и почела са радом школске 1913/1914. године у далеко тежој ситуацији у погледу наставног кадра, јер је велики број учитеља из уже Србије крајем 1912. и почетком 1913. године послат на рад у новоотворене српске школе у Јужној Србији  (Република Македонија) и Старој Србији (Косово и Метохија), па је Министарство просвете и црквених дела за учитеље у Божевцу поставило вршиоце дужности - свештенике. Наставу су држали Живан Средојевић, поп у Божевцу и Радивоје Милојковић, поп у Кобиљу. Одмах затим почињу ратне године и школа престаје са радом до 1919. године. 

Фебруара 1919. године у Божевац долази Душан Ивановић и почиње организовање течајне наставе.  Од маја месеца долази Михајло Пухач,  ратник аустро-угарске војске, али тај податак нико од општинских власти и грађана Божевца никада није сазнао, а Божевац је тада био завијен у црно. У 279 димова било је црних барјака за изгинулим ратницима у борбама са аустро-угарима.  Од 27.11.1919. године и свештеник Живан Средојевић прикључује се организовању течајне наставе. По завршеној течајној настави сва тројица одлазе из школе,  Душан и Михајло напуштају Божевац, а Живан наставља свој свештенички посао у божевачкој цркви.

Редовна настава у Основној школи у Божевцу почела је 1920. године. Наставу организује учитељски брачни пар Антонија и Живота Милисављевић. Поред њих двоје ради још и Христина Средојевић. Наредне школске године број уписане деце се веома повећао. Министарство просвете је на захтев управитеља школе Животе Милосављевића одобрило отварање и четвртог одељења. Тада у божевачку школу долази Даринка Јовановић.

У том периоду школа је радила у три зградице које су саграђене пре 50-60 година. Како је време пролазило оне су постајале све трошније и претила је опасност од њиховог рушења. Ратне године су овај проблем још више увећале. Министарство просвете је опомињало локалну власт да ће, ако се не направи нова школска зграда, затворити школу. Локална власт се мењала, а проблем школске зграде је остао све до доласка на место председника општине Лазара Стоиловића 1926. године.  Нова школска зграда на два спрата сазидана је 20. новембра 1928. године. Школа је имала 6 учионица, 4 канцеларије и још неколико просторија. Било је то најлепша школа у том времену. 

Школска 1928/1929. године је последња година школе са четири одељења. До  1938. године формирана су осам одељења са укупно 450 ученика. Непосредно пре рат у Божевцу је  радило четири брачна пара учитеља. Почетко рата настају проблеми у погледу организације наставе.  Од септембра 1945. године у Божевцу ради четвороразредна школа са 6 одељења и 6 учитеља. Наредне године Министарство просвете доноси одлуку о увођењу обавезног седмогодишњег школовања и тада почиње са радом такозвана прогимназија. 

Влада ФНРЈ маја 1952. године доноси "Општа упутства о школовању у школама за опште образовање" којима се заводи основно образовање у трајању од осам година. Тако је школа у Божевцу, као и све остале школе у Србији, од 1952. године почела да ради као обавезна осмогодишња школа за сву децу у Србији.  У наредном периоду школа се сусреће са великим проблемом недостатка стручног кадра, посебно у погледу наставника и професора. Мали број стручних људи није могао да покрије огромне потребе великог броја школа. Зато су овај посао преузели на своја плећа учитељи. Учитељи су, свако према својим склоностима, узимали по један, два или више предмета и предавали у вишим разредима наредних двадесетак година док се није ишколовао потребан број кадрова за све предмете. 

Почетком шездесетих година дозидана је школа на спратном делу са обе стране. После ових радова, крајем седамдесетих година дозидана је савремена кухиња и тако заокружен школски објекат. Зуб времена је учинио да је објекту била потребна реконструкција. Акција реконструкције крова и обнове фасаде  трајала је пуне четири године. Започета је 2001. године, а завршила се у лето 2005.  тако да је школска зграда заблистала у пуном сјају.

Од седамдесетих година наставу у вишим разредима изводе наставници, а од деведесетих и професори. Данас у школи раде професори разредне наставе у нижим разредима и наставници и професори у вишим разредима.