ШКОЛА ДОСТОЈНА ДИВЉЕЊА И ПОШТОВАЊA

Једна од најстаријих школа у Браничеву, божевачка Основна школа, прославила је ових дана 175 година постојања. Отворена је 1852. и кроз њу је до данас прошла 171 генерација ђака – потоњих врсних пољопривредника, сточара, воћара, учитеља, професора, правника, инжењера, трговаца, мајстора.

Слика школе из ранијих времена

А када је Божевац почетком двадесетих година прошлог века проглашен за варошицу, а зграда школе била већ оронула и тесна да прими све већи број ђака поставило се питање како подићи нову школу у селу опустошеном шестогодишњим ратовима, у којима је само из Божевца погинуло или умрло у логорима 339 људи, из сваке друге куће по један. Чули су се предлози да управо нова школска зграда буде знак распознавања и варошког живота у овом таније богатом стишком селу. Значи, школа са спратом и обиљем прозора, велика, светла, лепа. Речју - какве на овим просторима још није било. Само, за тако нешто - толико новца село није имало.

Лазар Стојиловић, задужбинар великог срца

- И тада се појавио ОН – на далеко познати мајстор Лазар Стојиловић из Божевца и предложио да он сагради школу и дарује је селу и ђацима - казује директорка божевачке школе Сребранка Томић. – Вест је одушевила свако домаћинство, сваког живог у месту и у целој околини. Сви су знали да се угледни мајстор и домаћин Лазар не шали. Био је човек од речи, бистре памети, храбар и истрајан. И изнад свега – добар и поштен. Једино је такав човек могао да се одлучи на овако велико дело. Окупио је најбоље домаћине око себе и најбоље неимаре,довукао је најбољи материјал - и све је кренуло у беспрекорном реду и раду. Кадaје зграда била завршена и кадa су уклоњене све скеле и оплате, заблистала је прелепа грађевина, каква на овим росторима није виђена. Људи су као опчињени гледали у нову школу. То је било 1927. године, али и данас, као и пре 90 година, школа изгледа као да је јуче завршена, упркос деценијама које су остале иза ње. И када размишљам о томе долазим до закључка да само људи истински спремни да се жртвују, могу да начине подвиге за памћење и остану у сећању будућих покољења. Лазарево доброчинство нас обавезује и подстиче да прихватамо послове који понекад и превазилазе нашу снагу. Али, ако се нешто хоће, жели и воли, нема силе која ће га зауставити.

Наставнички колектив

Само примера ради - кад смо издали први број Летопис школе, пре шеснаест година, многи нису схватили колико је то значајно. А данас, када је Летопис ушао у сваку ђачку кућу, стигао у Црљенац, Кулу, Аљудово, Забрегу, Кобиље, чије школе су у саставу божевачке, ушао и у друге школе и прочуо се у целој Србији , сада га сви радо прихватају. Он доносии текстове и фотографије о ближој и даљој прошлости нашег завичаја, о старим занатима и занатлијама, о старим ношњама, јелима и обичајима; о значајним људима и њиховим делима; о школским активностима. О свему што оставља неки траг.

Треба овде рећи да је прошле године школа добила Плакету коју општина Мало Црниће додељује за изузетне резултате најзаслужнијим појединцима и колективима. А резултата и манифестација је било на претек. „Летопис“ је био тек једна у низу вредних ствари којима се директорка и млади наставни кадар баве.

17. Летопис божевачке школе - још у штампарији

Некако истовремено школа је покренула манифестацију „Сјај у оку“ с циљем да крајем сваког маја окупља школске групе које ће се такмичити у модерном плесу . У пространом дворишту прави се бина и долазе групе из божевачке и из браничевских школа у којима тако нешто постоји.

С обзиром на то да Божевац има једно од најбољих сеоских позоришта у Србији и редовно се појављује на ФЕДРАС-у, школа је одлучила да допринесе ширењу позоришне игре у браничевским школама. Не треба рећи да је и ова манифестација потекла из неисцрпног репертоара директорке Сребранке и Валентина Ољаче, изврсног глумца и професора енглеског језика. Ољача је радо виђен као глумац и у пожаревачком и петрвачком позоришту, а веома успешно наступа и на другим културним манифестацијама. Подухват је подржала и сјајна Весна Станковић, пореклом са ових простора, и прихватила да буде члан жирија ових сурета, који су ушли у трећу годину и одржавају се крајем априла.

Песничко вече "Црљенчани и пријатељи" обећава дуго трајање

Наравно, ту није крај. Ко добро познаје ову школу и њен колектив, спреман да одговори на сваки изазов, рећи ће да причекате. Школа је, на предлог учитељица Сање Марјановић и Јасмине Игић у суседном Црљенцу, који је у саставу божевачке школе, управо започела вредну манифестацију – Песничко вече, "Црљенчани и пријатељи" које ће се одржавати сваке године у селу песика Србе Митића, Милисава Павловића, Драгана Јовића, Живојке Милић. Вече ће окупљати поете из Браничева, и већ на првом окупљању показало се колико је то било потребно, корисно и лепо. Да би се успоставила равнотежа између села и његових потреба и неопходности културних садржаја школа је одлучила да започне сарадњу са Пољопривредном школом и Пољопривредном стручном саветодавном службом у Пожаревцу. На недави дан школе, пред пуном салом Дома културе директори ових установа потписали су са директорком школе договор о сарадњи. Тако ће већ на пролеће бити засађене саднице кајсије, као дар Пољопривредне школе, а о садницама ће бринути ученици уз помоћ наставника и воћарских стручњака . Ова давно заборављена пракса наших школа поново је оживела, барем у селима, и биће значајна у васпитном и практичном погледу.

Директорка Сребранка са ученицима и наставницима полаже венац на Врањевцу

Кад смо упитали директорку Сребранку, која је иначе професор биологије, откуда у школи толико интересовање за историју одговорила је: „Ми смо историјски народ с дубоким коренима, где је свака узвишица, сваки поток, свако место, свака долина – историја. Па погледајте Врањевац. До пре двадесетак година пландиште на којем су напасана стада оваца, сада га краси најбољи споменик подигнут српским војницима који су ту, и на безброј другх места , гинули пре једног века бранећи отаџбину Србију од освајача. Моја школа је са великом пажњом пратила подизањи тог споменика и помагала колико је могла. Ми излазимо горе кад год нам се пружи приллика, јер апстрактне љубави према отаџбини нема.

Да би се одужила великом задужбинару Лазару Стојиловићу, који је у послератном периоду био потпуно запостављен, ваљда што се није свидео послератеној власти, јер је у Старој Југославији био председник божевачке општине, школа је одлучила да његову запуштену гробницу обнови, пошто потомке није имао. Живео је за срћу и радост туђе деце. Посао је делимично обављен, а сада ће почети завршни радови. У самој школи биће постављен мозаик у част великог задужбинара, а можда ће једнога дана неко од сликара, које школа окупља у сликарској колонији, урадити велики портрет Лазарев - да дочекује и испраћа ђаке и наставнике. И да остане селу за пример.