Radovi učenika

У потрази за плавом звездом
 
Не могу да је нађем, још увек је тражим, близу сам, веома близу, а онда она опет
нестане. Стићи ћи је једном, али морам да сачекам. Онда се пробудим и схватим даје то
само сан, али, да ли је?
 
Песма, прича или бајка долази до краја, али плава звезда нема краја. ,,Мораш бити
стрпљива, доћи ће она“- кажем себи, али не разумем зашто се она мења. Зашто почиње да
се мења из једног облика у други?
Када сам била мала, хтела сам да будем свашта: сликар, фотограф, учитељица, научник...
Док се сада дешава нешто другачије. Не разумем, зашто песник Мирослав Антић каже да
ћу је стићи. Да ли ћу и да ли ће се она поново променити? Зашто моје детињство није
могло да траје дуже, зашто жеље о будућности нису трајале дуже?
Да ли је то звезда која у ствари промени боју, а ја је видим плавом? Да ли она стоји можда
иза мене и чека тај тренутак да је остварим?
Када сам прочитала песму, песник ме је завео и оставио у чуду. Па добро, наћи ћу је или
пре или касније. Наћи ћу је и сигурно ћу бити срећна! Наћи ћу је! Плашим се да ли ћу
успети... Да ли ће бити неке препреке које ме може уништити. Зашто ми,човече, ниси
открио тајну? Можда је тајна моја машта која ће ме одвести до победе.
 
Чекам ја њу, чека и она мене и знам да ћу је ухватити. Када је ухватим, бићу
најсрећнија и знаћу да није требало никада одустати. Чекам ту плаву звезду и знам да ће
доћи. Неће она мене сигурно изневерити, а нећу ни ја њу.
 
Ања Николић VI2








Јунакиње народних песама тематског круга о косовском боју
 
 
Отићи у рат није мала ствар јер нико не зна да ли ће се уопште вратити свомe дому.
Муке су пропатиле многе жене, мајке, чији су синови отишли у рат, сестре чија су браћа напустила куће. Многе жене су прошле кроз исту трагедију као и јунакиње епских народних песама тематског круга о косовском боју. Неке су остале без браће, неке постале удовице, а неке доживеле највећу трагедију и остале без синова.
 Неке као Косовка Девојка траже на Косову пољу вереника и надају се. Неке жене пролазе кроз исто  што је прошла Мајка девет Југовића- изгубиле су све синове. Свака туга је тешка, тешко је остати без мужа, без супруга, али не постоји већа туга од туге мајке за сином.
Мислим да је за Мајку девет Југовића најгоре, њен бол је јачи, остала је без свих вољених- без мужа, али и синовима које је на свом крилу одгајала.
Ове жене су са правом назване јунакињама јер су преживеле оно немогуће и зато ће остати упамћене у епској поезији. Дан-данас се не прича само о Косовском боју и жртвама, већ и о женама  и ономе што је остало након њихове жалости.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Бојана Бјелајац VI2